×

Upozorenje

JUser: :_load: Nije moguće učitati korisnika sa ID: 69

Ćele-kula



Ćele-kula, nasleđe iz prvog srpskog ustanka, izgrađena je od lobanja srpskih ratnika poginulih u boju na Čegru 1809. godine. Nalazi se 4 km od centra Niša, na putu prema Niškoj Banji.

Posle velikih početnih uspeha u prvom srpskom ustanku, srpska vojska dolazi do Niša, koji je imao ogroman strateški značaj za obe strane. Iz ratova sa Austrijom koje su vodili čitav vek pre početka buđenja nacionalne svesti kod Srba, Turci su shvatili da je vlasništvo nad Beogradom kao najisturenijom tačkom u Srbiji promenljivo i da je Srbija i pored teško prohodnih terena ipak savladiva. Zato, kao retko kada, čine jedan pametan dalekovidan potez, odlučujući se da u Nišu formiraju važan strateški centar tako da je uoči prvog srpskog ustanka Niš grad sa dugom upavnom tradicijom i privredom u usponu.Niš je imao veliki značaj i za srpsku stranu jer bi se njegovom pljačkom obezbedilo dalje finansiranje ustanka. Pored toga njegovim osvajanjem bi se ostvarilo lakše povezivanje sa ustanicima iz Bugarske i Grčke, a razvlačenje linije fronta bi još više oslabilo turske odbrambene položaje.


Cele Kula


Zbog svega toga, Carigrad je uvek vodio računa da gradom upravlja iskusan paša i da nikada ne ostane bez podrške. A to se desilo 1809. godine jer su trupe iz zaleđa poslate da presretnu rusku vojsku na Dunavu. Znajući za to, oko 18.000 srpskih ustanika dolazi nadomak Niša u proleće iste godine. U gradu je bilo 10.000 turskih vojnika pa je među Turcima zavladala panika jer i pored jake artiljerije odbrana grada nije mogla biti garantovana. Po nekim analitičarima, ustanici su napravili veliku grešku jer nisu odmah napali. Odugovlačeći sa napadom čekajući povoljniji trenutak, dali su Turcima vremena da u poslednjem trenutku dobiju pojačanje od 20-25 hiljada ljudi i da čak napadnu prvi. Bitka se dogodila na Čegru, nedaleko od Niša. Srsku vojsku vodio je vojvoda Stevan Sinđelić. Zbog nesloge koja je vladala među vojvodama nije dobio potrebno pojačanje, pa je i pored hrabrog otpora poraz bio neizbežan. Kada su Turci počeli da ulaze u šanac, vojvoda Sinđelić ulazi u barutanu i opaljuje hitac iz kubure. U vazduh je odleteo ceo šanac zajedno sa srpskim i ogromnim brojem turskih vojnika. Iako podaci nisu pouzdani smatra se da su u šancu poginuli svi preostali Srbi i oko 6000 Turaka.


 

Ukupno je na Čegru poginulo oko 10.000 Turaka – isto onoliko koliko ih je bilo u gradu pre dolaska pojačanja. Da bi opravdao tolike gubitke, niški Huršid paša naređuje da se sakupe glave poginulih Srba, oderu, napune pamukom i pošalju u Carigrad, a da bi zaplašio Srbe, od lobanja podiže kulu visoku 4,5 i široku 4 metra. Za uspeh u odbrani Niša, Huršid paša je nagrađen i sa njim će kasnije i Miloš imati puno problema. Ostao je upamćen kao jedan od najsposobnijih i najsurovijh osmanskih vojskovođa na ovim prostorima.

 

Cele Kula

 

Turci su dugo štitili kulu zabranjujući Srbima da odnesu lobanje i sahrane ih. U drugoj polovini XIX veka, jedan od modernizatora turske države Mithat paša donosi odluku o rušenju kule što nije izvršeno zbog intervencije niških turaka. Od ukupno 952 lobanje, danas je ostalo samo 58. Na vrhu kule nalazi se posebno izdvojena lobanja za koju se ne zna kome pripada, ali se pretpostavlja da je Stevana Sinđelića. Nakon oslobođenja, Ćele-kula je bila u skoro kritičnom stanju, ali je prilozima iz cele Srbije 1892. godine iznad kule podignuta kapela. Evropa je za Ćele Kulu saznala iz spisa poznatog francuskog pesnika Alfonsa de Martina koji je napisao:

,,За четири дана хода, час преко приступачних планина, час преко необично плодних, али опустелих долина и поља, стигох у равницу око Ниша, последње турске вароши готово на самој граници са Србијом; ишао сам, на коњу, пола сата испред каравана; сунце је пекло; на око миљу од града, угледах широку белу кулу како се уздиже усред равнице блистајући као да је од парског мермера; ка њој ме је водила стаза; приближих јој се и, пошто сам турском дечаку који ме је пратио дао да ми причува коња, седох у сенку куле да мало одспавам; тек што сам сео, када, подигавши поглед ка споменику у чијем сам хладу био, запазих да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мермера или белог камена, саграђени од људских лобања, распоређених у једнаким слојевима. Те лобање и та људска лица, оголели и побелели од кише и сунца, облепљени с мало песка и креча, градили су славолук који ме је заклањао; могло их је бити од петнаест до двадесет хиљада; на некима су се још држале власи, које су лепршале на ветру као лишај и маховина; дувао је лак и свеж планински поветарац и, увлачећи се у безбројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао тужно и болно цвиљење. Није било никога да ми објасни какав је то варварски споменик; дечак који је држало за узде два коња играо се комадићима лобања у распадању у подножју куле; био сам толико скрхан од умора, врућине и сна, да заспах главе прислоњене уз те зидине од посечених глава; када сам се пробудио, око мене је био караван и мноштво турских коњаника, који су дошли из Ниша да нас прате при уласку у варош; рекоше ми да су то главе петнаест хиљада Срба, које је паша погубио у последњој српској буни. Та равница била је поље смрти тих племенитих устаника, а споменик њихова гробница; поздравих погледом и срцем земне остатке тих јунака чије су одрубљене главе постале међа независности њихове отаџбине.

Србија, у коју смо улазили, сада је слободна, а из куле Срба изгинулих за своју земљу планински ветар је измамљивао песму слободе и славе! И Ниш ће ускоро бити у њиховим рукама: нека чувају овај споменик! Он ће учити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им коју су цену њихови очеви за њу платили.

Related Articles

 

Dodatne informacije