Tkanje
Tkanje je jedan od najstarijih ljudskih zanata nastao iz potrebe da se čovek zaštiti od hladnoće, pa je kao takav od iskona prisutan na našim prostorima. Da bi se zagrejali, ljudi su najpre počeli da koriste životinjsku kožu, a pre oko 10.000 godina pronašli su kako da pamuk, vunu, lan i konoplju upredu i tanke niti pa su počeli su da prave prvu odeću. Iako je industrijska revolucija donela automatizaciju proizvodnje u odnosu na ručni razboj, osnovni postupak tkanja ostao je u suštini isti do danas. Porodične potrebe za tekstilom su kod nas uglavnom zadovoljavane u okviru domaćinstva, a naročito u seoskim sredinama, gde je razboj, danas potpuno zaboravljeni deo našeg pokućstva, nekada bio sastavni deo svake kuće. Tako je svaka porodica u proizvode tkanja unosila motive sa svog podneblja i iz svoje tradicije, zbog čega svaki narod pa i narodi na našem tlu, tkanje smatraju delom svog kulturnog nasleđa.
Sa razvojem industrije i pojavom novih materijala, stari zanati, a među njima i tkanje počeli su da nestaju. Na Balkanu je ovaj zanat živeo do sredine XX veka, a onda je pao u zaborav. Poslednjih godina osnovano je puno udruženja žena koja iz zaborava pokušavaju da spasu ovu kreativnu veštinu. Jedno od takvih je i Udruženje tkalja iz Sremskih Karlovaca. Proizvodi tkanja mogu biti ćilimi, torbe, prekrivači, čarape, ženski i muški šalovi, haljine…
Tkanje danas nije samo zanat. Tkanje je i vrsta umetnosti koja omogućava stvaranje ličnih kreacija i iskazivanja maštovitosti, što se vidi prilikom slaganja boja i unošenja motiva. U radionicama vlada opuštena i vesela atmosfera što ih čini dobrim mestom za odmor od dinamike savremenog života.
*Fotografije su urađene u Udruženju tkalja - Sremski Karlovci