Kosovo

 

  • Kosovo

     

    Kosovo

     

    Najbrojniji i najočuvaniji spomenici na teritoriji Kosova su srpske crkve i manastiri. Najznačajniji od njih  su: Pećka Patrijaršija, Gračanica, Đurđevi Stupovi, Dečani.

    Broj spomenika iz turskog i rimskog perioda takođe nije mali.

    U okolini Kosovske Mitrovice, postoji nekoliko istorijskih lokaliteta. U dolini Ibra,  pronađeni su ostaci rimskog grada Municipiuma, u mestu Brnjaci leže ostaci dvora kraljice Jelene Anžujske, koja je u njemu umrla. Na ušću Sitnice u Ibar, nalazi se srednovekovni grad Zvečan, a u Vučitrnu najstariji sačuvani kameni most na teritoriji Srbije (XIV vek).



    Samo kilometar og Gračanice, nalaze se ostaci Ulpijane – rimskog i vizantijskog grada. 30 km istočno od Gračanice još uvek stoje zidine Novog Brda, jednog od najjačih privrednih centara srednjovekovne Srbije. Srebro i zlato iz rudnika u Novom Brdu bili su cenjeni širom Evrope i grad je imao oko 40.000 stanovnika, što je za to vreme bilo veoma puno. 

    Nedaleko od Orahovca, nalazi se izolovana od sveta, Velika Hoča, jedno od većih srpskih naselja na Kosovu, sa oko 700 stanovnika. Kraj je poznat po proizvodnji kvalitetnih vina, ali i jedinstvenim primercima stare arhitekture i pivnicama sličnim onim u Rajcu i Rogljevu.

     

  • Manastir Devič

    Manastir Devič

     

    Manastir Devič u metohijskoj oblasti Drenice nedaleko od Srbice, pripada grupi manastira od izuzetnog značaja. Po predanju, osnovao ga je despot Đurađ Branković 1434. godine u spomen za ozdravljenje svoje ćerke device. Otuda potiče naziva manastira Devič. Crkva je posvećena Bogorodičinom Vavedenju.

     

  • Manastir Visoki Dečani

     

    Manastir Visoki Dečani

     

     

    Manastir Visoki Dečani, zadužbina kralja Stefana Dečanskog, nalazi se između Peći i Prizrena, u podnožju planinskog masiva Prokletije, na levoj obali rečice Bistrice. Kako legenda kaže, ovo mesto je zbog svojih prirodnih lepota izabrao sam kralj Stefan, te je izgradnja crkve Hrista Pantokratora (Svedržitelja) počela 1327. godine pod vođstvom glavnog majstora, katoličkog monaha fra Vita iz Kotora. Za svog života, kralj Stefan je izdao ktitorsku povelju kojom je obezbedio nastavak radova, pa je nakon njegove smrti radove na izgradnji ovog manastira 1335. godine priveo kraju njegov sin car Dušan. Prvi krizni period za manastir nastupio je posle kosovskog boja, jer je nakon oduzimanja imanja osiromašio, ali je nepunih deset godina kasnije ponovo stao na svoje noge uz pomoć kneginje Milice i njenih sinova. Tokom perioda obnove Pećke patrijaršije i 17. veka, manastir Visoki Dečani doživeo je procvat, da bi tokom Velike seobe Srba bio opljačkan od strane turske vojske.


    Jednostavna i skladnih proporcija, Crkva Hrista Svedržitelja jedna je od najvećih građevina srednjevekovne Srbije, koja predstavlja jedinstveni spoj vizantijskog, romanskog i gotičkog stila i tradicionalne srpske umetnosti. Oslikavanje hrama trajalo je punih petnaest godina, od završetka radova do 1350. godine, a na ukrašavanju ovog prostora angažovani su najbolji umetnici Dušanovog carstva koji su, prema nekim podacima, oslikali više od 20 ciklusa freski i preko 10 hiljada pojedinačnih likova. Svi freskopisci ostali su nepoznati, osim jednog koji je mestu ostavio svoj potpis i koji će se kroz istoriju pamititi kao „grešni Srđ“. Hram je ukrašen i bogatim skulpturama, među kojima se posebno ističu skulpture na zapadnom portalu crkve, koje prikazuju Isusa Hrista sa dva anđela. Sam manastir ograđen je visokim zidom, a pored crkve Hrista Svedržitelja unutar manastirskih zidova, izgrađeni su i konaci kao zajednička trpezarija. Desetak kilometara uz Bistricu, sve do sela Gornje Belaje, nalaze se poznate dečanske isposnice: svetog kralja Stefana Dečanskog, svete Jelene, svetog Jefrema, srednja i Belajska isposnica.


    Pored svoje arhitekstonske posebnosti, bogatih skulputra i izvanrednih freski, manasir Visoki Dečani ima i svoje druge istorijski i kulturno značajne dragocenosti. Među najvećim draguljima zbirke predmeta koji su pohranjeni u ovom manastiru, najznačajniji su svakako ćivot za mošti Svetog kralja i igumanski presto iz 1335. godine. Posebno bogatsvo ovog manastira predstavlja galerija ikona, koja uključuje ikonostase od 14. do 19. veka, kao i manastirka biblioteka, zbirka od oko 150 knjiga, što rukopisanih a što štampanih. Zbog svih svojih kvaliteta, ovaj manastir je od 2004. godine pod zaštitom Uneska kao mesto svetske kulturne baštine. Naime, smatra se da su njegove freske najznačajniji primer renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu, te da su dragocen zapis o životu u 14. veku.

     

  • Manastiri Srbije: Manastir Gračanica

     

    Manastir Gračanica

     

     

    Manastir Gračanica je jedan od najznačajnijih spomenika srpske kulture i predstavlja remek – delo srednjovekovne srpske arhitekture. Arheološki podaci govore da je manastir podignut na mestu starijeg vizantijskog hrama između 1315. i 1321. godine. Zadužbina je kralja Milutina, njegove žene Simonide i sina Stefana.

    U crkvi se nalaze freske koje prikazuju rodoslov dinastije Nemanjića, kao i  portreti srpskih arhiepiskopa i patrijaraha.

    Manastir je pod zaštitom UNESCO-a. Udaljen je 5 km od Prištine.

     

  • Manastiri Srbije: Pećka Patrijaršija

     

    Pećka Patrijaršija

     

    Pećka patrijaršija je jedan od najvećih spomenika srpske prošlosti.

    Proglašenje Pećke arhiepiskopije za patrijaršiju bar u početku nije izazvalo veći otpor Carigradske patrijaršije, ali nakon šest godina, pod uticajem vizantijskog cara Jovana Kantakuzena i novih Dušanovih osvajenja na štetu Vizantije, carigradski patrijarh Kalist I baca anatemu (prokletstvo) na cara Dušana, patrijarha Janićija II i na ceo srpski narod. Car Dušan je želeo da popravi odnose sa carigradskom patrijaršijom, ali važniji državni poslovi omeli su ga da svoju nameru izvede do kraja. U međuvremenu, 1354. umire prvi srpski patrijarh Janićije II, a na prestolu ga je zamenio patrijarh Sava IV.



    Kada je 1364. godine Vizantiji zapretila velika opasnost od Turaka, carigradski patrijarh Kalist I, koji je i bacio prokletstvo na Srbe, uz saglasnost cara Jovana Paleologa dolazi. u Ser udovici cara Dušana, carici Jeleni, da preko nje i ćesara Uglješe potraži pomoć od Srba i ujedno da povede pregovore o izmirenju Carigradske i Pećke Patrijaršije. Kalist se međutim uskoro razboleo i umro u Seru. a prekinute pregovore nastavio je despot Uglješa koji je 1368. sve eparhije u svojim oblastima izdvojio iz Pećke Patrijaršije i vratio ih pod jurisdikciju carigradske patrijaršije.

    Uglješa je ubrzo posle toga, zajedno sa bratom Vukašinom, poginuo na Marici 1371. Nakon Maričke bitke, upadi Turaka u srpske krajeve i niz drugih nesrećnih događaja, pojačavale su u narodu uverenje da je sve to posledica prokletstva, pa su mnogi osuđivali cara Dušana što se samovlasno proglasio carem i postavio patrijarha. Svetogorski starac Isaija, pokrenuo je akciju pomirenja. Dobivši pristanak od patrijarha i od kneza Lazara, Isaija odlazi u Carigrad. Vizantijski car Jovan Paleolog i patrijarh Filotej su primili izaslanstvo svetogorskih kaluđera i odlučili da skinu prokletstvo, a da se za sve to traži samo jedan uslov: da Srbi, ukoliko opet osvoje grčke oblasti, neće zbacivati s prestola grčke mitropolite i episkope koje zateknu u osvojenim krajevima.

    Nakon Kosovske bitke, sa propadanjem srpske države, polako se gasila i samostalnost Pećke Patrijaršije. Sve oblasti Pećke Patrijaršije koje su Turci osvijili, oduzete su od nje i dodeljene Ohridskoj arhiepiskopiji, čiji je arhiepiskop živeo pod turskom vlašću već od kraja 14. veka.

    U vreme austro-turskog rata krajem XVII stoleća Pećka patrijaršija je prošla kroz teška iskušenja. Pećka riznica je tada bila skrivena u jednom kubetu manastira Gračanice, ali su je 1688. godine Turci našli i opljačkali. Pominje se da je pećko blago bilo tako veliko da ga je devet konja odvuklo. Kada je patrijarh Arsenije III pobegao u Austriju 1689. godine, pećki paša Mahmud Begović opljačkao je sve što se u Patrijaršiji zateklo.

     

     

  • Velika Hoča

     

    Velika Hoča

     

     

    Velika Hoča je jedno od najstarijih naselja na teritoriji Republike Srbije čija se istorija na osnovu srednjovekovnih izvora može sa sigurnošću rekonstruisati. Naselje Velika Hoča se prvi put pominje u darovnom pismu Stefana Nemanje 1198-99. godine.

    Pored velikog broja istorijskih spomenika i objekata tradicionalnog graditeljstva, specifičnost kraja je i vinogradatrstvo. Zbog povoljnih klimatskih uslova, Hočansko vinogorje je oduvek bilo poznato po odličnim vinima.

    Nalazi se u jugoistočnom delu Metohije.

    Udaljenost:
    Prizren  25 km
    Đakovica  25 km
    Orahovac  3-4 km

    Izvor: Očuvanje naselja Velika Hoča

     

     

  • Мост у Вучитрну

     

    Камени мост у Вучитрну

     

     

    Војиновића мост се налази у Вучитрну и представља најстарији сачувани камени мост у Србији. Изграђен је крајем XIV или почетком XV века. Мост је подигнут да би премостио реку Ситницу, на траси караванског пута који је повезивао Дубровник са Скопљем, Ток Ситнице се временом мењао, тако да је првобитно подигнуто 5 лукова, а  касније су дозидана још 4 лука. У наредним вековима, река Ситница је наставила да мења свој ток, тако да данас испод њега више не тече река Ситница. Дужина моста износи преко 135 m, а ширина коловоза  готово 5 m.

     

     

    Kameni most - Vucitrn

     

     

    Према народном предању, подигли су га браћа Војиновићи, које епска поезија помиње као сестриће цара Душана. Војиновићи су били српска властелинска породица која је имала значајну улогу у Србији, поготово након смрти цара Душана. Врхунац моћи достижу за време војводе Војислава Војиновића, а потом и његовог братанца Николе Алтомановића, ког је удружена коалиција кнеза Лазара и бана Твртка заробила у Ужичком граду и ослепела.

    Фотографија преузета са Википедије.
    Извор: Википедија

     

     

Dodatne informacije